14.02.2007.

Mostarske kiše

Bješe danas dug ali divan dan. Probudilh se u 5 iako sam komotno mogla spavati do pola šest, i po prvi put u životu sam krenula polako bež žurbe jer odlučila sam da više ne kasnim. Trebalo me je pustiti da čekam  da bih shvatila da zaista nije lijepo kasniti. Temperatura u Sarajevu u 6:15 jutros je bila 10°C.

Mislila je da se neću pojaviti - to mi je rekla kasnije u toku vožnje. Danas će joj ovaj dan ostat' u pamćenju kao dan kada je ona meni zakasnila.  Prvi put.

Dala sam joj jedan od sendviča koje sam nam spremila da se zabavi njim dok ja nadoknadim svoj san. Spavala sam sve dok kondukter nije glasno rekao da slijedi naša stanica. Očajnički sam imala potrebu za kofeinom.

Dan je prošao tako da smo zamalo zakasnile na povratni voz za Sarajevo. Izgubile smo se s vremenom iako smo na raspolaganju imale 9 sati vremena za obilazak i grada i prijatelja. Zadnji dinar smo dali za palačinke sa čokoladom i orasima. Bješe to, ustvari, happy end.

U povratku smo pjevale pjesme Idola, Šobića, Riblje čorbe... Nas dvije. U vozu. Imala sam osjećaj tako divan, tako smiren kao, kao... (ja sam prolupala, ali moram reći) da je 1977. Ne pitajte zašto...

***

Spava mi se ali se nepotrebno borim da ostanem budna. Gledam njegove slike. Steglo me nešto u stomaku, u grlu, oči zasuziše i pitam se: zašto, iako sam rekla da me ne zanimaju njegovi razlozi... Gledam ga nasmijanog na slikama, na par smo i zagrljeni. Ljeto, sunce, njegov osmijeh na fotografiji naspram tako glupo-jebeno-sivo-realnog života. Nisu mu još pronašli tijelo... Ja se nadam... Ali tako je glupo nadati se... Pred očima mi je njegova majka koja je poludjela, otac koji plače... I pitam se zašto gledam ove slike kad ovoliko bole? ZAŠTO? Zašto, zašto...

***

Sebični stvore... Sad se pitam jel' normalno biti bijesan na nekoga koga više nema... Ja više ne znam šta osjećam...


Stariji postovi